Brodski zivot, otprilike

http://vimeo.com/30945873

"love will tear us apart again...again..gain...ain...in...n"

upravo uzivam u veneciji, lep i suncan dan, mrdaju se oblaci. bas je ljubavni grad ne mogu ni milioni turista da ga pokvare i ja se danas osecam kao dama, volela bih da imam fini beli sesir sa velikim pravim obodom.strasno se osecam vazna jer sam u veneciji bila toliko mnogo puta da se osecam kao domaca, znam joj ulice i tajne kao sto su najeftiniji sladoled i vino, gde je besplatan net i najlepsi pogled u odredjeno doba dana. srecna sam sto sam imala vremena da prevazidjem prva odusevljenja i sad uzivam u finesama, manje vidljivim carolijama, udjem u poznate ulice a uzivam da se uzgubim u sporednim i skrenem kako god jer nema veze, lako cu se izvuci. italijani gledaju kroz ljude toliko su oguglali na svetinu da nas ni ne gledaju u oci vec po navici zovu da udjemo u ususkane restorane, brodice. gondole su pune skarednih rusa, upravo se jedan umalo nije polomio pokusavajuci da udje u gondolu a da ne spusti flasu sampanjca i led, njegova draga prstom nije mrdnula, romantika.

pre neki dan sam gledala afriku, maroko sa desne a evropu sa leve strane, prosli smo kroz gibraltar, obronci Atlas planina su ostri i surovi. tamo negde sam zamislila kako izgleda maroko, sitne su bile kucice.

Glavni grad Malte, Valeta je izuzetno mesto. ne znam odakle mi osecaj da ce grad biti nalickan i nasminkan, naprotiv podignut je i netaknut od pocetka pisanja njegove istorije, nisam videla zgradu mladju od rimskog carstva. nema zelenila vec spektar drevnog kamenja od zlatne bez do zute i crvene. grad je ostrvima gline, potonuo pa izronio. ulice su neobjasnjivo tihe iako vrvi od ljudi, kafici i radnje ne pustaju muziku. jak je miris nekih neverovatnih prica i burne brutalne istorije. anticke gradjevine su lagano osvojili arapski, tunizanski ukrasi, zabradjene zene i nosati arapi guse duh evrope. sreli smo valjda Darka koji radi kao obezbedjenje u valeti vec dugo i kaze da dolazi jako mnogo nasih ljudi da obezbedjuje i gradi. crnpurasti ljubavni parovi leze na travi a italijani rentaju konje sa dvokolicama. svaki dan u podne opali top star 200godina. magicno jedno mesto

Uporedni test bakica sa raznih kontinenata

Pokusala sam da objasnim vic Hektoru, Meksikancu iz Meksiko Sitija, kako je nastao grad Meksiko Siti, vic o puzu I jezu. Onda kad je jez pipnuo puza I pitao ga: Mek si, ko si ti?. Nista mu nije bilo jasno samo se smeskao. Jako je dosadno u praznoj foto galeriji, na maratonskim smenama od 4.5 sata I njemu ispred Sabatini restorana gde je 50 ljudi na kursu lepog savijanja pamucnih salveta. Zdepasta Britanka iz cruise staffa (ekipa ciji je posao da zabavlja goste) dere se iz petnih zila jer  bake I deke slabo cuju, okrece se I pokazuje svima lepezu od salvete koju svi treba da naprave.

Ima stvarno sjajnih bakica I dekica, jedan par od 300 godina me je potpuno izbezumio dok sam ih pozirala za portrete, pleze mi se I okrecu ledja, vrte u krug, matori Shkot koji je igrao fudbal za Australijsku reprezentaciju igra tvist sa nama piratima ispred restorana.  

Probacu da objasnim formal night. Otprilike, to su dve ili 3 veceri u toku kruza kada je neko iz kompanije odlucio da svi treba da se obuku svecano. Stamparija sa 4. nivoa isporuchi obavestenja o desavanjima na brodu tog dana, svi nastupi, predstave, promocije, aukcije slika I u uvodniku pise da se od putnika ocekuje da se obuku svecano a jedino po cemu se takvo vece razlikuje od bilo kog drugog je da su svi obuceni svecano. Nema specijalne hrane nista specijalno, sem prve veceri kada je vodopad od shampanjca. Tako pise, tako su nauceni, ne razumem, ali funkcionishe. Pocinje u 5.

Na formal veceri mnogi blistaju u punom sjaju. Shkoti, meni omiljeni, na kiltovima imaju torbice sa kicankama I noz u carapi, Indijke se ponose prelepim sarijima, japanke klize u uzanim haljinama I drvenoj obuci. Muskarci cesto ne haju 5% za citav taj cirkus ali istrpe zbog zena, kada im namestam ramena I rukave za portrete vidim kako su se umazali saftom za vreme vecere, flekavi, izvlace piva iz unutrasnjeg dzepa sakoa da im ne bi strcala na porodicnoj slici.

Razne nacije svakojako shvataju svecanost. Amerikanci nose kravate a Britanci leptir mashne. Po meni su leptir masne svecanije ali ima I sjajnih kravata sa malim martinijima, disko kuglama, medama. Potpuno podrzavam I svileni crni ili crveni pojas ukomponovan sa jednostavnim prslukom. Gospodin iz Teksasa ce rado pokazati svoje poreklo crnom koznom nitnom cvrsto stegnutom uz vrat srebrnom kravljom lobanjom.

Jasno mi je da je vecini ljudi stalo do ovog dogadjaja jer ih ne mrze da strpljivo stoje u redu I po 15-20 minuta ispred jednog od 8 portretskih platna I poslusno me prate kada im namestam tela, kragne I prstenje za savrsen porodicni portret. Iza nasmejanih lica videcete kruzer u zvezdanoj noci, ostrvo s palmama, Titanik stepenishte, obicno stepeniste, zemljani put u sumi posut lishcem, brodski pramac u sutonu tihom. Svaki par se namesta u prosecno 6 intimnih poza i svi fotografi obicno rade iste poze.  

Po ponasanju bakica I dekica se zakljucuje da je putovanje na kruzeru nekada bilo stvar prestiza I da zele da odrze taj duh elitizma I luksuza. Haljine koje bake amerikanke I britanke nose ne vidjam svaki dan, shvatila sam kako treba da izgleda skupocena haljina, kupljena ko zna u kojoj deceniji. Svilenkasti ali gusto tkani materijali kojih nema u mojim metrazama, potpuno prekrivenih kristalchicima, chipke, volani,  prevoji kojima ne znas tajnu kroja, srebro i zlato, blistavo kamenje. Dobrodrzece dede ne kriju svoje jedinstvene detalje, zlatne menzetne na savrseno ispeglanoj kosulji vire iz dobro skrojenih rukava, u reveru cvet ili besprekorno savijena satenska marama u dzepu. Jednobojna odela dozvoljavaju ludilo boja na prsluku opasan crnim svilenim pojasom. Uzivaju u svom ritualu I setaju hodnicima sa shampanj chasama u ruci I trude se da ignorishu mladog caleta sa ogromnom stomachinom koja viri iz bele atlet majce I bokserica koji je krenuo na bazen u sred formalne vecere. Mladi parovi izgledaju kao nasi prosecni svatovi, nemaju izuzetne detalje samo mladost I lepotu. Iz nekog razloga je potpuno prihvatljivo da jako male devojcice nose visoke stikle sto izgleda bas lose.

Uporedni test bakica koji sledi nije generalizovanje vec zezanje I rezultat nekog iskustva u toku rada sa oko 75 000 ljudi kojima sam morala da se obratim na ovaj ili onaj nacin za ovih skoro godinu dana na brodu.

Tete bele Amerikanke su cesto neprikladno obucene u presarene haljine na vec sarenu pozadinu. Zbog svojih najcesce nezgrapnih tela prestavljaju najveci izazov za poziranje jer si car fotograf ako uspes da takve ljude ukomponujes u celinu na kojoj ce izgledati bolje nego sto jesu. Neko bi rekao da mozda ti ljudi ne zele da kriju kako izgledaju ali do sada nisam takve srela. Kada komentarisu slike uglavnom su razocarani kada ne uspemo da sakrijemo neko od masnih tkiva pa ih ne kupuju. Postoje finte za sakrivanje debelih ruku I stomaka I ako se setis svih uspeh je zagarantovan. Bude neprijatno kad skapiraju zasto insistiras da im muz stavi saku preko nadlaktice, pa se smore I prestanu da smeju. Zato postoje finte kako da im ne kazes da su debele krave ali ih ipak namestis kako ti hoces.

Tete crne Amerikanke I njihovi muzevi su moja najveca sreca jer odecu koje one nose ja zelim da imam. Uglavnom su jako velike ali obline nisu degutantne, sjajno ih nose. Kad se utegnu situacija je jako napeta, izgledaju kao 500kg bombe. Boje I dezeni su mi oduzimali dah, Afrika se uvek provuce u nekom detalju, zlatne haljine sa ljubicastim prugama, drecava divljina na crnoj satenskoj haljini, takve krpe nikad nisam videla u radnji a da sam ih videla potrosila bih sve pare. Tihe su I povucene matore garave ali treba im sekund da se zakikocu I pokazu sve bele zube a onda je tek cika I vriska. Kulturnije su I prijatnije od belih sunarodnica. Apsolutno najbolji, najveci carevi, su doterana crna gospoda. Svetlucava odela, ljubicasta i zlatna, srebrna taksida (kako se kaze na srpskom, majkemi zaboravila sam), drecave svilene kravate. Lude frizure, zlatno prstenje I zubi, mikrofonke, ponekad, kad imam srece. Toliko se prave vazni a smeju se i pozitivni su da mi ulepsaju dan kad ih vidim. Citave porodice sa potpuno otkacenim detaljima, curice i decaci sa uvrnutim kikicama penju se mami uz nogu u roze helanki. Crne bakute su ili nepodnosljivo zadrte oko gluposti (ako im vise konchici sa rukava ili umisle da su lepse nego na slici pa se ljute, nece da kupe) ili ih savrseno briga da satima ili danima biraju najbolji portret, kupe onaj gde se svi smeju I gotovo. Poziranje je lako, vole da stave ruku na kuk a gospoda vole ruku u dzep I  pokazu svileni pojas. Patetiku ne kupuju, mislim da vole kad izgledaju kao da se prave vazni, dignute noseve I prava ledja.

Vremesne Britanke su prave dame. Najcesce imaju odlicnu liniju pa sebi dozvoljavaju uzane haljine sa otvorenim ledjima. Mnoge njihove krpice sam pozelela da imam iako imaju po 80 godina, vitalnost tih ljudi me je odusevila. Ne dozvoljajvaju snishodljivost I ne kupuju gluposti pa nam zadaju glavobolje jer nam ne daju da radimo sa pola mozga. Znaju sta hoce ali mnogo vise toga nece zato mi je bas drago kad me oni zaustave I kazu kako su odusevljeni slikama. Mnogo ocekuju ali su sami nestrpljivi I uvek zure na veceru ili pice. Ozbiljno shvataju poziranje za portrete, dodju sa potpuno razmotrenim svim detaljima, tanki srebrni lancic sa jednim neobradjenim biserom stoji na sredini ispod sitno dezenirane kragne oivichene belim puloverom, nista nije nemarno zalutalo. Ipak, kada dodje do poziranja tesko se opustaju, vidim im u plavim ocima da mi apsolutno veruju I slusaju ali ne znaju sta hocu kad im kazem da opuste ramena zato dolazim I pritiskam ih, onda shvate pa ih je blam sto nisu sami skapirali jos vise se unervoze I pocnu da izvinjavaju. Cene strpljenje I na kraju se ipak razidjemo srecni I zadovoljni. Divni su mi jer se svi drze za ruke eto vec tristotu godinu, konsultuju jedno drugo o svemu pre nego sto donesu odluku, ti anticki ljubavni parovi.

Bake Meksikanke su pod najvecim stresom kad se slikaju. Vidim da se maltene tresu kada im namestam debele kratke prstice koji kipe pod gomilom zlatnog prstenja dok su im muzevi potpuna drveta. Gledaju te netremice velikim crnim ocima I na studijskom svetlu vidis da su se oboje preznojili u toj plasticnoj svecanoj odeci. Cesto izgledaju kao torte sa veeelikim masnama I preteranim nakitom, nalickala se I namirisala ali je sacuvala brcice I lak na noktima od proslog meseca. Nemaju zahteve, ne ocekuju mnogo ali su najsrecniji kad ispadnu lepo.

Japanci nisu iz ovog svemira odgovorno tvrdim, njihovo ponasanje je neobjasnjivo i potpuno  zadivljujuce, koliko su dosledni sebi, nepodvodljivi ali surovi. To je vec neka druga prica. Nejednom me je malena baka u kimonu prepala kad mi se dosunja iza ledja jer ne proizvode zvukove. Ne gledaju te kao osobu nego kao mehanizam preko koga ce da dobiju nesto sta zele, ovaj  put porodicni portret. Ne vole da ih dodirujes prilikom poziranja jer ni jedni druge ne dodiruju, bar tradicionalniji sloj ljudi. Japanke su zene sa najvise stila koji se ne razlikuje od drugih u smislu poslednje ili retro mode, skupocenosti nakita,  vec po besprekorno odmerenim detaljima uskladjenim u savrsenu celinu. Znaju sta im stoji I kako to da nose. Savrseno poziraju I bez objasnjavanja jer imaju osecaj za fino prirodno drzanje tela I razumeju, za razliku od drugih, da nekad fali samo santimetar da se uklope u savrsen polozaj. Na licima ne vidis ni zadovoljstvo ni prezir, kad ih uslikas odlaze bez osmeha. Ne smeju se ni kada kupuju ali ako kupuju onda kupuju sve slike.  

Indijske porodice I porodice sa Bliskog Istoka imaju apsolutno najbolje portrete. Ten im se istice iz svake pozadine, pravilno ali opusteno drzanje tela, besprekorna odeca jakog kontrasta. Gospodje Indijke su jako zenstvene cak I kad nisu lepe blistavi sariji su umetnicka dela zlatnog veza. Znam da bar jednom moram da postavim gospodju da stoji sa desne strane jer tako moze da postavi levu ruku pod uglom od 90 stepeni I pokaze raskosni sari. Svesni su svoje lepote zato se ne keze preterano vec laganim osmehom I pravim ledjima se pokazu u punom sjaju. Rad sa njima je uzivanje I sutradan njihove slike zadivljeno gledaju I drugi ljudi.

Iskreno, mi fotografi cesto shizimo na te stare ljude jer nas izbacuju iz takta, po 2500 njih na svakom kruzu, a sa vecinom treba imati mnogo strpljenja jer su gluvi, nadrndani, svojeglavi, poluslepi I uzasno spori I kada se naredja njih trista poludis na tristaprvog jer nas u kompaniji treniraju kao cirkuske majmuncice da budemo brzi, efikasni I da im pruzimo sta im treba sekund pre nego sto shvate da im treba. Ipak, mi smo dosli u njihov svet a ne oni u nash I tu ih zbrzavamo I dizemo od vecere da ih slikamo. Zato mir u kuci vlada jer smo naucili kako da se ophodimo prema njima I da ih razumemo. Sad znam kako ce biti kad mama Mira I tata Sima postanu matori. Bice nam lepo.

“This is the bridge, code alpha, code alpha, assesment party please proceed to deck 8 room 456”. Zavladao je muk na sekund dva medju rajom koja je setala I razgledala nakit I satove, klavir se nije oglasio jos neko vreme. Oficir sa razglasa je poslao sifrovanu poruku lekarskoj ekipi da je neko umro ili je bas lose u toj I toj sobi I da se smesta nacrtaju tamo. Radoznali putnici koji dugo krstare znaju sta to znaci I atmosfera postaje na kratko sumorna. Prosli kruz oficir nam se tako obratio 4 puta I jedna od tih objava je bila o mom omiljenom deki koji mi je sa svojom sitnom zenicom pre neki dan objasnjavao da  slave pedesetu godishnjicu braka I da su dobili vaucer od porodice da naprave prelep uramljeni portret. Oboje su bili uzasno uzbudjeni ali smo napravili divne slike I otisli su na svecanu veceru. Sutradan sam saznala da tokom vecere zeni poklonio dijamantski prsten, slikali su se za stolom sa prijateljima I da je pao na stepenicama na putu ka sobi. Sta da se radi, namesti se tako, pokoj mu dusi.  

Sumnja

Postoji aktuelan zakon po kome je Ircu dozvoljeno da ubije Shkota kopljem kroz oko ali samo posle 11 sati ujutru u tacno odredjenom ogradjenom dvorishtu. Ircima je mozda zabavno da takav drevni zakon ne menjaju, ne znam za Shkote, ali Taru iz Belfasta ta chinjenica silno raduje iako se ceo zivot zabavljala samo sa Shkotima I nikada ne bi bila sa Ircem ili Englezom jer piju kao smukovi. Pije I ona ali to se ne spominje. Chupava, vatrena cura je otishla kuci kao I moji Indijci, sva trojica, sto znaci da vise nemam drugove medju fotografima. Moja ekipa, hladni na gluposti, varniche I gorache ochi kad su inspirisani, ljuti, veseli, besni, raskalashni, zivi. Ostali razgorache ochi samo kad se shlihtaju shefu koji ih je odavno prochitao I razbija im mozak ignorisanjem njihovog neinventivnog predloga poboljshanja prodaje. A brod za mene plovi jos 3 meseca.

Doplovio je do Irske, Skotske, Velsa, Engleske, Francuske, Portugala, Spanije, Norveshke. Bash svaki dan cujem potpuno drugi jezik, Shkote jedva da ishta razumem sa Ircima sam bolje srece. Bash svaki dan  drugacije kuce I zgrade, u Francuskoj slamnati potkresani krovovi, U Irskoj I Norveskoj prozori sa belim ukrasnim cipkanim zavesama I andjelima visuljcima. Mom prostom rechniku je preveliki izazov da opishe lepotu livada I Irskih brda, stometarskih tankih vodopada u Norveshkim fjordovima. Malenim ljupkim plavookim bakama sa sitnocvetnim kragnicama je bash sve “lovely”, iz visokih hladnih Norvezana izbija neka sumanuta energija. Jednostavno, vidish Vikinge. Lisabon je mesto koje mi je u 6 ujutru “reklo” cekam te pa gde si ti do sad? Ulice sam gledala kao da su moje.  Jedan Portugalac mi je na svom jeziku objasnjavao gde je tvrdjava I skapiram da sam ga sve razumela. Boravak na brodu je ucinio da provaljujem o cemu Italijani trachaju izmedju sebe, znam par reci na filipinskom, indijskom, juznoafrikanskom.

Danas sam probala da se isplachem ali nije islo. Pustila sam I Rundeka da dirne u tananu zicu ali je ventil bio zapek’o. Probacu opet sutra. Svoju usamljenost sam htela da posramim glasno izgovorenom rechenicom da bih volela da postoji Bog da mu se zahvalim na svakom danu u kom sam videla I prozivela sva ta mesta, sve te, ove, one, ljude. Sumnja u ljubav, interesovanje drugih, prijatelja, porodice (mama se javlja svaki dan), raste kao raskvashena kartonska kutija, bubri I pochinje da smrdi. Smrdi tuzno. Ja znam da nije tako ali ne vredi. Ti ljudi imaju svoje zivote. Nemaju te u vidokrugu I izlolacija cini da se vidish kao jednu jedinu bubu na ovom svetu koja sve sama sebi mora da namesti kako hoce, ako hoce. Saznash sta te cini skupa sta te chini to shto jesi. Poslednjih desetak dana sam “pod tepih” nogom gurala glavu neizdrzu svaki put kad bi mi se iskezio tokom predugackih smena u foto galeriji. Hocu kuci. Da ugnjavim Duleta, da veslam u kanuu, da se opet raspravljam s tatom na stepenistu. Cak sam imala flesh da se vozim u 23 kod SIV-a. Svasta. A zalazak sunca u Severnom moru mi je govorio “od blata ces me praviti, ovo su najlepsi dani tvog zivota”. Probala sam da se druzim u crew baru, da se napijem, da se jache shminkam pa posle ochijukam sa strancima. Nije pomoglo. Vezbam u teretani I radim u onim mojim programima cesto a nedostatak vremena da se nesto ozbiljno uradi me samo vishe izbezumi.

Kupila sam jeftin beli sat, duty free. Indijcu sam rekla: aj dont nid a bag, aj nid a hag!

Za 6 dana stizem na Tenerife I znam da ce sunce da resi stvar. Pomogla je I ova suza sto sam je pustila sad kad sam se konacno raspatetisala.

Ponta Delgada

“Bo’tarde” dekica mi je pozeleo dobar dan na sred raskrsnice autoputa ka Lagoi ili Ponta Delgadi. Gledali smo se ispod oka, nece da se ubije rekla bih iako ne vidim razlog da se seta po sred autoputa u sred nicega. Necu ni ja, imam razlog zasto vozim bajs u zaustavnoj traci, nije bilo znaka da ce da ce obican put da se pretvori u autoput. A I ko ce sad da se vraca, treba stici do jezera u vulkanskom krateru, postoje jedno uz drugo, jedno plavo, drugo zeleno. 28km u jednom pravcu, izgorela sam u zelji da ih vidim ali ubrzo dizem ruke pred zdravim razumom. Jutros smo posle 6 maglovitih morskih dana stigli na Azorsko ostrvo Sao Miguel, glavni grad Ponta Delgada. Azorska ostrva su skoro pa na sred okeana. Zamisli gde sam bila!

Misao o plovidbi preko okeana je strasno uzbudljiva ali kad ga gledash dosadi ti posle par minuta jer se apsolutno nista ne desava. Samo beskrajna tamnosiva voda. Sve ostalo domashtash sam/a, I to da nema nicega a mozda I nikoga hiljadama kilometara I kad bi se sad nesto desilo ovom krckavom brodu prosli bi dani dok nas ne spasu, I to da je mozda ovde voda debela 3000km I vishe, I da ispod zive one ruzne ribe sa lampicom napred koje sve sto imaju da pojedu su dzidzabidze od planktona. Sve je to u tvojoj glavi, juce sam netremice gledala kad smo bili bash bash na sred okeana, ni ajkulin nit kitov rep ni sabljarkin luping u znak pozdrava. Nista, nista, totalni podmorski ignor.

Vec smo u Evropi, osetilo se posvezini vazduha I po tome da su na portu stajali tipovi u elegantnim poslovnim odelima I kravatama umesto besposlenih rastamana. Do juce smo goreli na zestokom suncu a danas smo dobili debele jakne za slikanje napolju, firma brine, precrkli bi od hladnoce. Azorska ostrva su na geovisini juga Spanije ali svejedno je bilo hladno I u debelim jaknama. Sta li ce biti u Skotskoj, Norveskoj…

Iza 7 mora, iza 7 gora, iza 7 kotlina, iza 7 dolina, iza iza I skroz iza zivi VELIKA straaasna azdaja! Jednog jutra se probudi I reche: “u piz.u mate..nu gde ja zivim”. Ovaj vic su verovatno smislili Azorci, cak im je I ime vanzemaljsko. Sigurno maloj portugalskoj deci govore da ako ne budu dobra ima da ih posalju kod tetke na Azorska ostrva da cuvaju krave, ima ih na hiljade, rasute po brdima, onih pravih kakve se crtaju na krem siru, bele sa velikim crnim mrljama, zutim mindzusama. Sve je u znaku bogatog vimena, prolaze mlekarski kamioni, cisterne, beli burici, miomirisi prirode, zdrave zadovoljne krave.

Mozda kopneni Portugalci zajebavaju Azorce da su svi stochari, ali briga ih, mnogo im je lepo tamo. Drugi put svracam na ovo ostrvo I nisam imala srece da vidim tu neopisivu prirodu sem na razglednicama, vulkanske kupe prekrivene windows xp zelenim poljima, svuda vidljivi krateri ispunjeni jezerima, visoki vodopadi desetak u nizu, leptiri, ananasi, endemski cvetovi. Gradic Ponta Delgada je prelep ushushkani stari grad, crno belom kaldrmom iscrtali su ulice I trotoare na 1000 nacina I ulepsali sebi svakodnevicu. Crtaju ptice po fasadama, kache cvece na ulazna vrata. Lepo im je.

Dva dana na moru, pravac Dablin.

eto fotke, stize jos. ne moras da imas fejsbuk

http://www.facebook.com/media/set/?set=a.1946640259436.111916.1045429792&l=56ba7b283a